Говор Вука Јеремића на конвенцији у Београду

„Београде, добро јутро!"

Увек је најлакше, али и најтеже говорити у граду у којем сте проговорили и направили своје прве кораке. Граду који зна како дишете, у којем сте стекли своје прве идеале и доживели прва разочарења. Граду од кога, све и да хоћете, не можете ништа да сакријете. У који се, ако сте сачували душу, где год отишли увек враћате, и у коме желите да остарите.

Драги моји суграђани,

Српска је престоница одувек била преломна тачка свих борби за слободу, напредак и достојанство нашег народа. 

У славу и част Београда уграђени су вековни подвизи наших предака, од деспота Стефана Лазаревића, преко мајора Гавриловића, па све до данашњих дана.

„Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника, педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао – као што је наш Београд. Па зар та чињеница, што је тај град још српски, ни најмање о Србима не говори?" - речи су великог Борислава Пекића.

Београд није само град херој, он је одувек био и остао жила куцавица нашег народа, метропола јединственог духа и уметничке инспирације, магнет за научнике и трговце, гостољубив према свима и отворен за најразличитије идеје и утицаје. „Београд није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град - он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари“, говорио је Момо Капор. 

Београд је био и српски и јужнословенски. И национални бедем и капија Балкана. И локалпатриотски и космополитски. Светски, а наш. 

Драги Београђани, толико тога што нас је у нашем граду испуњавало поносом, данас се разграђује и извргава руглу. Уместо да буде пулсирајући мост између Истока и Запада, покретач развоја нације и наш најумивенији излог према свету, он постаје место где замире привреда, а култура узмиче пред дивљим сплавовима и кладионицама.

У нашој престоници су данас оружје и наркотици све доступнији, насилника је све више, а песника све мање. Нема више радничке Раковице, нема оне старе Звезде и Партизана, нема више Студија Б каквог памтимо. 

Уместо новог студентског града и технолошких инкубатора, праве се луксузни станови за странце, који ће викендом долазити да се јефтино забаве на рачун наше немаштине. Уместо Београда који на своје реке излази са елегантном архитектуром,  јавним шеталиштем и галеријама, ниче његова накарадна имитација на рушевинама Савамале, са две бетонске ругобе, које постају ожиљци на лепом лицу нашег града. 

Аеродром Никола Тесла, који они данас желе да предају странцима како би неко могао да узме велику провизију, данас је место растанка са децом која одлазе у свет, са картом у једном правцу, зато што будућност у коју верују више не станује овде.

Град се стихијски шири, али не због тога што се развија, већ зато што Србија копни. 

Обишао сам све крајеве наше земље, и велики део ње је зарастао у коров, заборављен и опустошен. Пролазећи кроз потиштене градове и нестајућа села, видео сам школске и црквене прагове из којих ниче зова. Улазио сам у празне и хладне фабричке хале. Прилазили су ми обесправљени људи на рубу егзистенције, пензионери којима је одузето достојанство, мајке без здравствене књижице.

Сретао сам људе скрушене јер не говоре језик својих унука који одрастају у Сиднеју и Торонту, који страхују да никада неће дочекати да са њима прославе рођендан или славу.

Драги пријатељи,

Више пута смо у нашој часној историји пролазили кроз периоде искушења и наше данашње невоље нису почеле јуче. И раније смо умели да лутамо и правимо грешке.

Али, никада нисмо имали врхушку са тако мало моралних скрупула као што је ова данас. Никада нас нису водили људи лишени било какве идеологије, осим тежње ка неограниченој власти. Моћнике који се са толико жара обрушавају на своје сународнике. Који шире омразу, и стварају поделе које ћемо годинама зацељивати.

На врху те пирамиде бешчашћа налази се неко ко је на путу до трона био спреман да прегази прво свог политичког оца, па онда и очуха, а данас би да нам држи лекције о моралу и пристојности, и да нам мења менталитет и обичаје. Ко се активно бави уништавањем неистомишљеника и њихових породица кроз окупиране медије, у којима се не усуђује да се суочи са било којим политичким ривалом.

Ко је учинио да будемо једина земља у Европи у којој плате нису веће него пре пет година, све тврдећи да живимо у златном добу и да га је срамота колико нам је добро. Ко је без да трепне у стању да испали обећање који нема никакву намеру да испуни. Ко није умео да привуче најбоље из света, па је онда платио да му дођу најгори, убеђујући нас да је проблем у нама. Ко је позвао ни мање ни више него Герхарда Шредера на своју прославу годишњице почетка НАТО агресије. Ко продаје Косово, јер другачије не уме да на Западу опере своју биографију. 

Драги моји суграђани, драги пријатељи,

Кандидовао сам се за председника Србије да би се овој несрећи стало на пут. Кандидовао сам се јер морамо да урадимо сад, зато што не смем ни да замислим шта би нам све могло десити у наредних пет година под овом кликом. Кандидовао сам се јер знам да је могуће остварити препород за нашег живота, а и како да то учинимо. 

Често заборављамо једну врло важну ствар - Србија је можда невелика, али богата земља. Све нам је Бог дао. И природна богатства и повољан географски положај, а пре свега - вредне и способне људе. Уз честите намере и паметно вођење, сви можемо живети далеко боље и достојанственије. 

Хоћу да наше огромне потенцијале ослободимо омчи корупције и зналачки их искористимо како би се коначно покренула домаћа привреда. Упознао сам и могу да доведем озбиљне инвеститоре и угледне компаније из света које ће наше раднике умети да цене и адекватно награде њихове таленте. Искористићу свој међународни углед и контакте да Србији обезбедим нови капитал и технологије и отворим врата светских тржишта за наше производе. Ако смо некада правили и извозили све, од игле до локомотиве – можемо то опет. 

Потребна нам је ефикасна и праведна држава која ће почети да ради у јавном интересу. Оно што сами будемо зарадили, трошићемо паметније. Уместо да 800 милиона евра бацамо на аутопут до Албаније, уложићемо те паре у зналачки осмишљен пакет подстицаја за предузетништво и пољопривреду, за повратак достојанства просвети и за модернизацију здравства. Сви грађани Србије морају имати оверену здравствену књижицу, независно од радног или било ког другог статуса.

Увешћемо ред у јавни сектор и зауставити пљачку великих система од стране браће, кумова и људи са купљеним дипломама. Од тако уштеђених средстава, градићемо елементарну инфраструктуру - на крају мог мандата, нећу да буде града у Србији или београдског насеља без пијаће воде, санитарне мреже и ефикасног приступа главним коридорима. Не постоји ни  један разлог под капом небеском да наши људи живе у условима горим од оних у другим европским државама. 
Обећавам вам да више нећете стрепети од Инфостана и надуваног рачуна за струју, нити ће вас ико малтретирати да обезбедите капиларни глас или терати у аутобусе да на некој ледини кличете горима од себе.

Очистићемо Аугијеве штале корупције, криминала и партократије. Спречићемо предају домаћих ресурса странцима, тајкунима и страначким фаворитима, јер смо ми те ресурсе наследили од наших предака, и зато имамо дужност да их сачувамо за наше потомство, како би и они имали од чега да живе.
    
Елиминисаћемо са наших улица банде, дрогу и хулигане. Одскочна даска за успех биће наш осавремљен образовни систем, а не партијски минули рад. Прва година студија мора бити бесплатна за све, а онда у зависности од оцена и залагања. Школоваћемо наше људе да раде за пристојне плате и да буду слободни, а не да одлазе из домовине у којој је немогуће добити посао. 
Основаћемо председнички фонд за наше младе таленте, који ће им омогућити дошколовавање на најбољим светским универзитетима,  укључујући и оне које сам ја завршио, уз обавезу да се врате у Србију и раде на њеној обнови.

Вратићемо понос српској униформи. Први пут у историји наша војска штрајкује, заједно са полицијом. Ветерани и ратни војни инвалиди су принуђени да траже милостињу. Они који су крварили под српском заставом морају бити повлашћена категорија у друштву, и то је тако у свакој нормалној држави.

Као председник, учинићу све да укључим Србију у савремене економске, научне и културне токове, јер јој је ту и место. Наша земља је природна спона између Западне Европе и азијског пространства и то се мора боље искористити. Уз мало памети и добре воље, можемо је премрежити индустријским зонама, пругама, регионалним седиштима угледних корпорација. Нећу се смирити док Србију не ставим на пословну мапу света, и док не поразимо то што је данас у нашој земљи највећи проблем и најслабије чувана јавна тајна – а то је срамотно велика незапосленост. 
Кунем вам се, Србија ће поново радити и пристојно живети од свог рада. 

Драги пријатељи,

Имао сам част да будем изабран за председника Генералне скупштине Уједињених нација, иако су ми многи говорили да је то немогуће постићи под заставом Србије. И онда док смо на српску Нову годину слушали Марш на Дрину у срцу Њујорка, који се преко УН мреже преносио у читавом свету, сетио сам се речи изговорених у једном од славних тренутака наше прошлости: «Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред». 

Дошао сам на корак од избора за генералног секретара УН, иако ми је сопствена влада подметала клипове у точкове. Опраштам им, јер то није најгоре што су учинили. Али оно што верујем да би могло да остане за наук - ако смо у тако важној утакмици били други на свету, можемо бити при врху и у много чему другом. Због тога се ја кандидујем, да би вратили наду и у наредних пет година се уздигли до висина које нису недостижне онима који смеју да их замисле.

Драги пријатељи,

Тиранин по правилу не уме да препозна границу након које беда и неслобода прелазе у гнев. Заслепе га светла позорнице и хвалоспеви дворјана. Превари се и помисли да је људима сломио кичму и да је у страху и оскудици коју је наметнуо немогуће пружити отпор и изборити се за достојанство и слободу.

Неко ко је тек у својој петој деценији открио Макса Вебера, свакако није читао Алексу Шантића; а он каже: „Ми знамо судбу и све што нас чека, но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи - бог је слободу дао за човјека!"

И зато не дајте да вас поколебају, уплаше и узнемире они којима су дани на власти избојани. Верујте свом инстинкту, а не њиховој агресивној пропаганди. Мислите на вашу рођену и још увек нерођену децу када будете кретали на биралишта. Сетите се дана када сте били пуни наде и поноса, и знајте да су такви дани могу бити поново пред нама.

И зато сигурним кораком, чисте савести, изађите, сви, и другога априла, за други круг, заокружите број два! 

До победе! Живео Београд! Живела Србија!