Интервју Вук Јеремић

25. март 2017. | Време

„Мислим да никада држава није била у чвршћем загрљају са организованим криминалом, поготову у неким деловима Србије, рецимо у Војводини или на северу Косова. Не можете висе имати иоле озбиљну предузетничку активност, а да за то нисте добили зелено светло или практично платили рекет одређеним људима, који су територијално распоређени, И од којих је значајан број у директној сфери утицаја Андреја Вучића, брата премијера. Он је, наравно, најмоћнији од њих, али постоје и други. Један од њих је Никола Петровић, исто тако близак сарадник и кум премијера, а трећи је Беба Поповић, који у медијском простору данас у Србији ведри и облачи“

„Доминантно осећање у Србији у овом тренутку је страх: страх од тога да не изгубите посао, страх од тога да вам неко не дође по други или трећи пут у кућу да би "проверио" да ли ћете гласати за владајућу странку…,“ каже у разговору за „Време“ кандидат за председника Србије на предстојећим изборима Вук Јеремић. „Парадигма тога је оно што сам пре недељу дана доживео у Рашкој. Када смо се прошетали и дошли до главног трга, прекопута су били неки људи који прво нису могли да верују да сам то ја, и имали су врло позитивну иницијалну реакцију – насмејали су се и махали ми. Због тога сам одлучио да им приђем. Али, у тренутку кад сам почео да им прилазим, сви осим једног су побегли главом без обзира. Тај један човек са којим сам разговарао се тресао и говорио: ’Немојте, молим вас, да сликате, видеће ме, ја имам ћерку која је запослена у општини.’ Мислим да то врло пластично описује како се људи осећају. Гурају нас у неку врсту психолошке крлетке, али нисам сигуран да це то имати одраз на изборне резултате какав власт очекује.

Подсетио бих вас на једну анегдоту са Милошем Обреновићем, кад он пита своје сараднике шта говори народ, а они кажу: ’Народ се буни’. А Милош каже на то: ’Стежи још.’ После неког времена, Милош опет пита сараднике: ’Шта народ говори?’; ови кажу: ’Народ ћути’, а Милош им одговори: ’Сад попуштај.’ Тренутно народ ћути. И мислим да ће се власт због тога прилично непријатно изненадити када се буду пребројали гласови.“

ВРЕМЕ: Да ли имате утисак да је тај страх јачи у мањим местима?

Вук Јеремић: Што је мање место, то је већи страх. Међутим, има и неких релативно већих места, поготово у Војводини, где је страх изразито присутан, чак и у урбаним центрима.

Верујете ли да ће избори уопште бити регуларни?

Мислим да има доста разлога за забринутост, пре свега због чињенице да ниједна од препорука ОЕБС-а у вези са изборима 2016. године није усвојена, тј. ниједна од уочених неправилности није отклоњена, а овај пут, парадоксално, ОЕБС чак није ни позван да посматра изборе. Тако да се треба итекако добро спремити за сам изборни дан и за бројање гласова.

Има 8.300 бирачких места. Да би се гарантовала регуларност, потребно је имати чланове бирачких одбора и посматраче на свим тим местима, што ће бити доста захтевно, пре свега за опозиционе. 

Због тога смо се обратили вецем броју политичких и других актера који имају искуства у изборном процесу. Наса сарадња ће омогућити, ја се надам, присуство на свим бирацким местима у Србији, са изузетком Косова и Метохије где још увек немамо одлуку РИК-а која би нам то омогућила. То је, по мени скандалозно, да на не малом броју бирачких места није предвиђено да имам чланове бирачких одбора и људе који ће бити присутни на бројању гласова. То је ненормално, политички неприхватљиво, а ако хоћете и неуставно, јер морају вазити исти принципи и правила на свим местима где се избори одржавају.

Путовали сте ових дана по Србији, шта сте видели?

Мој утисак је да су људи изузетно потиштени и разочарани чињеницом да огромна већина обећања која су направљена у протеклих пет година једноставно нису испуњена. Грађани су 2012. већински гласали за промене, очекујући да ће им то донети бољи живот: њима И њиховим породицама, као И укупно побољшање ситуације у друштву. То се није десило. То је можда најјачи утисак који носим, с обзиром на то да сам разговарао безмало са хиљадама људи, који су ми ту ствар говорили. Наша кампања је била конципирана тако да смо углавном држали трибине на којима је комуникација била двосмерна.

Неке од прича из њихових живота, и то не мало њих, су биле заиста потресне: немогућност да се дође до адекватне лекарске услуге или до посла без партијске везе, депресија због чињенице да су им деца напустила или планирају да напусте земљу, осећај да систем не ради у њиховом интересу и да немају елементарну заштиту коју би човек од државе очекивао; и да нам је школство у пропадању, и да су култура и медији у Србији данас завијени у црно и да су вредности које се систематски пропагирају кроз средства јавног информисања претежно вулгарности, којима смо константно бомбардовани са свих страна, поготово из одређених медија.

Помињали сте страх као основно осећање, застрашивање као метод. Кампања коју према опозиционим кандидатима спроводе „парадржавни медији“ изузетно је прљава. На чему онда темељите свој оптимизам да ћете победити на изборима?

Ја сам био мета врло агресивне медијске кампање у свим тим парадржавним медијима,  где сте могли чути или процитати разноразне ствари, од тога да сам био умесан у убиство гардиста, до учешћа у пљачкама, проневерама милиона државних средстава... То наравно нема никаквих додирних тачака са истином, али мислим да су, као и са многим другим стварима, баш претерали, и да ће то створити контраефекат. Многе дезинформације које се пласирају су прилично контрадикторне. Заједнички именитељ им је исти – покушај да се оклеветам и дискредитујем по свим питањима, али хајде да видимо како ће се то одразити на изборне резултате. Имам утисак да су овај пут, нарочито кад сам ја у питању - дозволите ми да будем субјективан - заиста прешли преко сваке границе нормалности. Оптужба изнета у званичном саопштењу владајуће странке под логом кандидата Александра Вуцица да је моја супруга Наташа на челу најмоћнијег нарко картела у Србији вам је најбољи пример.

Шта за вас уопште значи помињање вашег имена у вези са погибијом гардиста у Топчидеру, досије који о вама објављује медијска мрежа Антидот...?

„Антидот“ је монструозна измонтирана кампања Бебе Поповића. Знам да иза тога стоји он, и то не само по препознатљивом рукопису, тј. одређеним људима И догађајима којима је он лично њима опседнут годинама, а немају додирних тачака са истином, већ и на бази конкретних информација које сам добио.

Сваки политички неистомишљеник у Србији се данас провлачи кроз невероватно блато, без обзира ко је у питању. То сте могли да видите и на примеру још увек актуелног председника Томислава Николића, који је током тих неколико дана док је пружао отпор кандидатури Александра Вучића био предмет најагресивнијих напада из свих орузја. Дакле, блаћење не само политичких неистомишљеника, већ сваког ко на било који начин покуша да се успротиви "владару", односно Александру Вучићу, је постало норма опхођења у јавној сфери.

У мом случају та кампања траје месецима и изузетно је агресивна. Заснована је пре свега на неистинама. Да је било шта постојало што није било у складу са законом, да је било икаквих нерегуларности током трајања мог мандата као министра спољних послова, државни ревизор би то свакако утврдио, јер је детаљно изанлизирао сву документацију из тог периода. И пореска управа је, више од годину дана истраживала моје личне финансије и није пронашла ништа спорно. Да је било, ја бих до данас имао серију кривичних пријава, а немам их, јер ништа од тога није тачно. Исто тако, ја сам просао трке за обе целне позиције Ујединињених Нација - Председника Генералне Скупстине И Генералног Секретара - И ту су биографије свих кандидата детаљно "процесљане", И то од стране дрзавних апарата најмоцнијих земаља. Зар не мислите да би несто тада испливало на поврсину, да је постојало?

Могао сам да бирам после трке за генералног секретара УН, коју сам завршио као други на свету, између бројних високих функција у међународним организацијама, а И у приватном сектору сам добио мноство изузетно атрактивних понуда у иностранству. Живот би и мени и мојој породици био много лакши него данас, али сам свесно направио тај корак и одлучио да се борим за бољу будућност Србије. Заиста верујем да нас наставак овога што данас имамо са очигледном тенденцијом погоршања може скупо коштати, и да би то имало генерацијски девастирајуће последице по државу и друштво.

Нисам хтео то да дозволим и одлучио сам да искористим оно што имам: стецено знање И искуство, као И међународни углед И контакте, да би се овоме стало на пут, и да покушам да заједно са, не нужно политичким истомишљеницима али људима којима је заједничка тежња да живе у нормалној земљи, допринесем томе да Србија постане место за живот достојан човека.

Када говорите о механизмима владавине ове власти, врло често помињете криминал и рекетирање. На шта конкретно мислите?

Мислим да никада држава није била у чвршћем загрљају са организованим криминалом, поготово у неким деловима Србије као што је, рецимо, Војводина или север Косова. Данас не можете имати иоле озбиљну предузетничку активност, а да за то нисте добили зелено светло или практицно платили рекет одређеним људима, који су територијално распоређени, а од којих је значајан број у директној сфери утицаја Андреја Вучића, брата премијера.

То је заиста застрашујућа ситуација у којој се гуши не само слобода живљења и изражавања, већ и слобода економског деловања, и тако битно ограничава могућност да људи могу да пристојно живе од сопственог рада. То је нешто чему се мора хитно стати на пут. Поновно успостављање правне државе и владавине права биће један од главних задатака будућих државних органа, а верујем да ће након избора доћи до значајних промена у њима. Прва ће бити промена на месту председника, и за то це се постарати грађани, излазећи на биралишта, прво 2. априла, па онда 16.априла, у великом броју.

Постоји ли још људи који су укључени у оно о чему причате осим Андреја Вучића?

Андреј Вучић је, наравно, најмоћнији од њих, али постоје и други људи. Један од њих је Никола Петровић, исто тако близак сарадник и кум премијера, а трећи је Беба Поповић, који у медијском простору данас у Србији ведри и облачи. Вучић је покупио најкардиналније фигуре из свих периода и њима се окружио. Стиче се утисак да је то пажљиво биран круг, и то важи не само за централну власт – ситуација је слична и дубоко по унутрашњости Србије, на локалу.

И поред свега овога о чему говорите, делује даВучићу стиже нека врста подршке од Европске уније и од многих страних државника. Видели смо недавно на састанку са Ангелом Меркел да је, по Мерклеовој, Србија на добром путу.

То ме подсећа на ситуацију када је Винстон Черчил разговарао са Фицројем Меклејном, британским официром који је 1943. године био шеф британске војне мисије при Титовом Врховном штабу. На Черчилову одлуку да се подрже партизани, Меклејн га је упозорио да ће то значити да ће имати комунистичку Југославију након рата. "Да ли ви намеравате да живите у тој земљи после рата?", питао је Черчил. "Не, господине." "Ни ја, па зашто се онда бринете?“ 

Слична је ситуација данас, нарочито када од неких лидера ЕУ долази подршка оваквом систему владавине, који је све осим европског. Ако  ми данас живимо у друштву у којем ствари иду у добром правцу, и у којем владају европске вредности, које напредује ка Европи, онда ја живим у некој другој стварности. Људи са којима разговарам то не примећују. Али морамо бити свесни да нам нико нам неће помоћи, осим ми сами себи, а прилику да то учинимо имамо на овим изборима.

Али не на улици, не кроз било какве нереде, за шта ме иначе често оптужује власт, која непрестано говори о државним ударима, ванредним стањима и слично. Ништа од тога не планирам, већ само подстичем људе да изађу на изборе у сто вецем броју – то је основна претпоставка успеха. Друга је да се људи определе сходно свом расположењу И доживљају стварности – да ли им је добро или лоше.

Шта је по вашем мишљењу разлог похвала које премијер добија из иностранства?

Мислим да је кључна ствар што је Вучић са представницима ЕУ потпуно другачији у односу на своје медијске наступе и нацин опхођења према грађанима ове земље. Његов однос према европским званичницима карактерише потпуна снисходљивост и беспоговорно прихватање „домаћих задатака“, од којих неки имају за последицу објективну штету када је су у питању државни и национални интереси. Можда је најдрастичнији пример нелегално присвајање српске имовине на Косову од стране пристинских власти. На дан када је он био с Ангелом Меркел, било је познато да ће то бити учињено сутрадан, а он то на разговору са канцеларком уопште није поменуо. Као награду, добио је у нашим медијима доста видљиву конференцију за штампу, где су изречене ствари које се могу доживети као потпуна подршка и његовом начину владавине и њему лично.

Да ли мислите да то може утицати на изборе?

Мислим да може имати одређеног утицаја, али да ће далеко доминантнији ефекат бити доживљај наше тренутне стварности од стране грађана ове земље.

Ко год буде победио на предстојећим изборима, а верујем да ћу то бити ја, добице честитке са свих страна света, поготово уколико се испоштује регуларност избора. Нико данас нема интерес да буде завађен са Србијом – ту мислим на светске престонице – јер свет је данас много више заокупљен другим проблемима - а не оним са којима се ми у Србији И на Балкану суоцавамо.

Какво је ваше виђење спољне слике о Србији, власт прича о изузетном поштовању које наша земља данас ужива у свету?

Мислим да поштовања није било никада мање. То што неко тражи медијску подршку, а за узврат даје огромне уступке, што економске, што политичке,  није матрица кроз коју једна постована земља спроводи своју спољну политику и општи са светом. А свет је у стању превирања – промене су нагле и драстичне. Разумевање света и однос према њему у таквим периодима, земљи наше величине може донети разлику између суноврата и процвата.

Данашња времена нису ништа мање револуционарна него што су била она када је падао Берлински зид, а тада смо направили серију погрешних корака због којих смо сви платили огромну цену. Верујем да не би смели да то поновимо, што због мањка знања људи на челним положајима, што због чињенице да је једини циљ који жели да се постигне спољном политиком наставак подршке за начин владавине који нас води потпуном апсолутизму.

С обзиром на овлашћења која има председник државе, колико тога би било могуће остварити ако будете изабрани, нарочито ако буде постојало оно што садашња влада зове двовлашће – да председник државе и председник владе нису из исте партије и нису истомишљеници?

Велико питање је како ће изгледати извршна грана власти након пораза Александра Вучића. До сада ниједна власт није преживела губитак на председничким изборима, али оставимо то по страни. Ја намеравам да будем председник који поштује Устав, институције и понаша се у оквиру закона. Али, директно изабрани председник добију јединствену политичку снагу и легитимитет. Ја намеравам да тај легитимитет искористим тако што ћу активно утицати на политичке процесе и одлучивање у вези са свим кључним проблемима са којима се суочавамо. Мислим да председник итекако може да утиче, уколико одлучи да се тако понаша. Мислим да је елементарна пристојност И посвеценост владавини права неопходан али не И довољан предуслов напретка. Намеравам да будем активан председник – мозда се то некоме не допада, али срећом има и других кандидата на овим изборима.

Без обзира на резултат, остајете ли у политици и после ових избора?

Ја сам потпуно опредељен да овом назадном систему видим леђа, колико год буде времена неопходно за то, али уверен сам да ће то бити већ овог пролећа.

Да ли то подразумева и формирање нове политичке партије?

Као председник ћу се бавити пре свега испуњавањем свих тачака свог председничког програма. До сада сам једини кандидат, вероватно ћу то и остати, који је изашао са детаљним програмом, који садржи око 70 конкретних мера. Формирање политичке странке ми неће бити у  врху приоритета, већ хватање у коштац са проблемима који тиште обичног човека.

Момир Турудић