Говор Вука Јеремића на конвенцији у Новом Саду

Постоји ли град у Србији, у којем обраћање његовим житељима са „даме и господо”, има већи значај него овде, у Новом Саду, у српској Атини, пред потомцима аутентичних дама и господе који су оснивали и развијали Матицу српску, Коло српских сестара, Српско народно позориште?

Пред наследницима обновитеља српске патријаршије, оснивача универзитета, културних и просветних друштава, оних који су несебично у своју прекосавску и прекодунавску матицу слали највредније и најбоље што имају, захваљујући којима смо добили Српску академију наука и уметности, Устав, културни и просветни модел, библиотеке, издаваштво?

Из ове равнице су, у тада далеки отомански Београд, одлазили Стерија, Доситеј, Јован Ђорђевић, Димитрије Давидовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Глигорије Возаровић.

Када су овом последњем, рођеном ту недалеко, у сремском селу Лежимир, док је распродавао свој значајни будимски и новосадски иметак да би се одселио у Београд, пријатељи рекли: „Шта ћеш тамо у каљавој Азији?”, добили су одговор: „Јер су тамо браћа у ланцима.” „Па и овде су”, рекоше пријатељи, на шта ће њима Глигорије: „Да, али тамо су ланци дебљи, а тамнице леденије”. Прешао је реку и тамо штампао књиге, оснивао библиотеке, да би на крају живота сву своју имовину завештао Србији и Београду. Крст који је на свом имању подигао, више не зове Возаров крст, него Црвени, а Глигорију Возаровићу Лежимирцу данас се не зна гроб.

Даме и господо, мирне душе може се казати да је много тога понајбољег и најчаснијег што Србија има дошло из Војводине, и то се никада не сме заборавити! Где је природније обратити се људима са „драги пријатељи”, него у Војводини, где су као истински пријатељи, делећи исто небо и исте шорове, празничне трпезе и судбине, вековима у слози живели Срби, Мађари, Словаци, Русини, Јевреји. То што су се богомоље и молитве понешто разликовале, имало је значаја само у временима лудила, кад зло успе да надјача добро, и кад људи без заклетве надвладају поштен свет.

Нажалост, данас су на власти такви људи, људи који су свој политички живот започели ширећи мржњу, популизам и простаклук на овом простору. Не смемо дозволити да нам такви судбину кроје, јер се добро сећамо како се то завршава. Не треба нам власт која уцењује своје грађане, укључујући и националне мањине, да гласају за њу. Доста су нас учили моралу они који су издали своје политичке очеве, онда и очухе, па на крају и сопствену земљу. Доста су нам објашњавали зашто је неопходно стезати каиш и чекати још две године на бољи живот они који су добијали станове од државе, док су овде рушени мостови. Доста су нам причали о поштењу они који нису смели да за пет година власти донесу закон о пореклу имовине, нити им пада на памет да то учине. Доста нам је приче о досовским кандидатима из уста оних који су покупили најгоре из ДОС-а и удружили их са најгорим из радикала, да заједно одрађују прљаве послове за режим.

Овде, у Војводини, као браћа и сестре су дочекиване избеглице и у првом и у другом, па и у овом последњем рату, који је за нас био као светски. И зато треба да на овим изборима пошаљемо у историју оне који су својим радикалским бунилом оставили стотине хиљада људи без домова и својих најрођенијих. У покушају да на Западу оперу своју биографију и тамо добију прећутну сугласност да наставе репресију над сопственим народом, они нам данас приређују најгора понижења - доводе нам Блера и Шредера да нам за наше паре опросте што су нас бомбардовали.

Драги моји Новосађани, размишљали смо се данас, да ли да из Београда кренемо аутопутем. Плашили смо се да не сретнемо колону аутобуса, која ових дана шестари Србијом, обилазећи градове у којима Вођа митингује и бесно извикује пароле и претње. Чујем да ће ових дана бити додела награда - златних и сребрних значака са његовим ликом: за 5000 километара у аутобусу златна, за 3000 сребрна, а за онога је био на свим митинзима - посао за супругу у јавном предузећу; на одређено време, разуме се, до наредних избора ове или следеће године.

А за то време, у граду Стеријиног позорја, Егзита, Змајевих и Бранкових песничких свечаности, у граду са једном од најживописнијих сликарских заједница у Европи, граду музике и књиге, данас се нарко-дилери обрачунавају у двориштима школа, пуца се на улицама, пребијају полицајци.

Град који је некада био синоним за лаган, удобан грађански живот, са редовним излетима на Фрушку гору, добрим недељним ручковима, честим одласцима у кафану и још чешћим посетама театру и концертима, данас је град насиља, незапослених људи, град из кога се одлази. Данас је ово и град гладних. Да, драги моји пријатељи, у Новом Саду данас, поред незадовољства, сиромаштва, лоповлука и бахатости, станује и глад. Овде данас постоје сиротињске кухиње, у тој истој Војводини у којој се није посебно кувало за сиротињу ни у временима куге и Сулејманових похода на Беч. Дотле су нас довели напредни „усрећитељи”.

Драги моји Војвођани, каква нас лепота окружује! Погледајте само Бановце, Белегиш, Сурдук, Сланкамен. Ту као да се излио Рог изобиља! Дунав, оранице, Фрушка гора - на средокраћи између два највећа српска града. Пола сата до Кнез Михаилове, пола сата до Дунавске. А у прелепим селима, идеалним за живот - празне куће. Кућа на продају за кућом на продају. Забрављене, занемарене, заборављене. Баш као и старци и старице који седе на клупицама, на шору. Деца ће довести унуке на лето, кад код њих у Аустралији буде зима. Ако дођу. Седе и чекају да чују црквено звоно које ће означити још један коначни одлазак, па да се још једна кућа забрави и да се на њу окачи табла, „на продају”. За неколико хиљада евра. Све заједно са намештајем, дединим ордењем, бакином венчаницом.

А све нам је Бог дао. Бар ви у Војводини живите на простору који може да се опорави за годину дана, на земљи која може да прехрани пола Европе. Сад ће, за десетак дана, да се сеје кукуруз. Стићи ће за бербу већ половином септембра. На сваки динар бачен у земљу, добиће се четири. Ако се на крају те њиве са кукурузом сагради млин, то је већ скоро седам динара. Додајте пекару, додајте фарму јунади или свиња. Продајте их, не као полутке или живу вагу, већ као кулен или кобасице; јабуке - не по осам динара, него као сок; шљиву - као ракију или пекмез. Па није то нека наука, то су нам и дедови радили.

Не, уместо тога, генијална идеја ове власти је да све то дамо за тепсију рибе и повећу провизију тајкунима или Арапима. Наша деца, и то она која буду имала среће, биће туђи надничари и трактористи. Они са факултетима биће магационери. За 300 евра месечно - мало ли је? А за то време, очеви, дедови, све до аскурђела и сукурдова, окретаће се у гробовима. Овај нечасни режим не разуме елементарно - нисмо ми ову земљу добили на поклон од прадедова, већ као позајмицу од праунука. И зато, док сам ја председник, неће бити продаје земље странцима!

Драги пријатељи, замислите Војводину без дивљих депонија, са ветропарковима, са породичним воћњацима и њивама под житом и кукурузом, пуну малих фабрика хране. О таквој ја Војводини и Србији сањам! А да бисмо то остварили, треба само мало мудрости, нешто знања и, што је најважније, далеко више поштења.

Као председник, свом ћу снагом подржати нашу пољопривреду и наше паоре. Не могу они имати најмање субвенције и откупне цене у окружењу. Зато ћемо им скинути те окове с ногу. А када то урадимо, све своје контакте у свету, а немам их мало, употребићу да све што се произведе у нашој земљи може да се прода, и то за пристојне новце.

Овде, у нашем светионику културе и просвете, заричем се да ћемо се поново поносити нашим знањем и способностима. Вратићемо достојанство просветним радницима, али их и заштити. Ко се дрзне да насрне на учитеља или наставника, биће гоњен за кривично дело напада на службено лице! Донећемо закон да свакоме ко је купио или фалсификовао диплому, уместо фотеље следи доживотна забрана рада у јавном сектору!

Сваки студент мора имати обезбеђено место у студентском дому и бесплатну прву годину студија, а даље - према труду и оценама. Основаћу председнички фонд за младе таленте из кога ће се на најбољим светским универзитетима дошколовавати наши студенти, али са обавезом да се врате у отаџбину и обнаваљају је.

Уместо у аутопут до Тиране и арапских викенд насеља на води, уложићемо те стотине милиона евра у наводњавање Војводине. Хоћу да до краја свог мандата буквално свако место у Србији има пијаћу воду, довршену санитарну мрежу и добар пут. Обновићемо домове здравља и болнице. Омогућићемо достојанствен живот од сопственог рада у Србији, као и да се из ње више не одлази у потрази за срећом.

Драги пријатељи, имам једну добру вест за вас. То је да су господа силници на смрт преплашени. Плаше се, јер знају да нема те изборне математике или крађе која може да спречи други круг. А свесни су да у том другом кругу излазе пред суд народа који неће пропустити прилику да их казни за све њихове лажи, изневерена обећања, шиканирања и непочинства.

Нећемо им заборавити поруке да смо лењи, заостали, да је проблем увек и само у нама, а никад у њима. Нећемо им заборавити како су нам вређали интелигенцију, отимали плате и пензије, како су слали на нас батинаше са значком, приватне извршитеље, страначке активисте прерушене у комуналну полицију. Нећемо им заборавити крвнички претученог Марка Миљковића и сузе његове мајке. Хвала ти, Марко, на храбрости и на вери у једну другачију Србију, Србију у којој се младост чува као мало воде на длану и у којој ниједна мајка више неће због оваквих ствари заплакати.

Драги пријатељи, један мој земљак из Шумадије, из села тик до мога, седео је на обали велике реке која протиче кроз овај прелепи град и у свом „Уздаху са Дунава”, упитао се:

„О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?”

Даме и господо, драги пријатељи, мислим да сви ми овде знамо одговор на то питање. Знамо га, јер нећемо преспавати 2. април и пропустити прилику да се ослободимо окова мафије, корупције, примитивизма, насиља, страховладе, велеиздаје!

Ово је то Велико пролеће и на овај Ускрс ћемо, сви заједно, Буктињом слободе поново осветлити Србију.

Живела Војводина! Живела Србија!