Јовановић за Политику - нови председник и изазови пред опозицијом

Аутор: Никола Јовановић - Текст објављен у штампаном издању листа Политика, 05. јуна 2017.

Србија је добила новог председника. Уз све оправдане замерке на његов метод досадашње владавине, као и на указивања на грубе мањкавости политичког живота и изборног процеса - то је нова реалност. Са њом се данас морају помирити и они који се дубоко противе таквом стању, јер обитавање у идеалистичким световима само доводи до ускраћивања могућности делања у оном реалном. На опозицији је да поштено сагледа своје недостатке, јер, будимо искрени, до апсолутне власти једног човека не би могло да дође да друге опције нису слабе, безидејне и фрагментиране. Међутим, још важније од препознавања сопствених грехова јесте уочавање шта је то основни задатак који стоји пред опозицијом - а то мора бити израда свеобухватног националног програма, у коме ће грађани видети полет, аутентичност, искреност, патриотизам и одговорност. На шта конкретно ту мислим?

Владајућа партија је постала неприкосновена политичка снага у друштву, између осталог, смишљено стварајући поделе - не само у опозицији, већ у читавом друштву. Једни синдикати се плански окрећу против других, они са најмањим примањима против оних који имају тек нешто мало више, делимични губитници  либералног капитализма против тоталних губитника и слично. Вештачки креиране поделе служе да сакрију чињеницу да смо се као друштво заглавили у сиромаштву и в.д. стању, као и да актуелни управљачи сносе велику одговорност за то. Међутим, најпогубнија подела  по нас као заједницу, јесте бесмислени и нелогични, вештачки подстицан јаз између «грађанске» и «националне» Србије. Шта је прави циљ те поделе и зашто је актуелна власт форсира?

По њеној логици, сви они који виде ускраћивање слобода, контролу медија и урушавање институција као основни проблем, имају се сматрати «грађанском опцијом». Међутим, таквим (само)опредељивањем те снаге губе ауторитет да критикују државну политику која се тренутно води и да указују на њен дугорочни правац и последице. С друге стране, они који виде слабости државне политике и чињеницу да се она не води у националном већ у партијском интересу, свесно дозвољавају да им се лепи етикета «националне опције» - чиме само привлаче критике да се баве «високом» политиком и да немају одговоре на дневне бриге и егзистенцијалне проблеме наших људи. Та имагинарна подела, међутим, не одговара реалном животу.

Наиме, сви ми смо истовремено и самосвесни грађани, али и припадници конкретне заједнице која дели заједничку судбину и дугорочне интересе. Индивидуални успех у великој мери зависи од квалитета колективне акције и наше способности да делујемо као народ. Истовремено, немогуће нам је да искорачимо као успешан народ и држава, уколико се као грађани осећамо спутано, ускраћено и неслободно. Заједницу не чине само објективне везе, већ и добровољна свест, као и субјективни осећај припадности. У свом капиталном есеју под називом «О националном раду», Јован Цвијић каже: «У целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију».

Другим речима, опозиција не сме да дозволи да буде олако етикетирана и изгурана на екстреме политичког спектра, јер тако себи само ускраћује маневарски простор, сужава обим тема којима се са ауторитетом бави, као и смањује потенцијални захват у бирачком телу. Нарочито би било опасно опозицију свести само на «грађанско» крило, јер би владавина права, забрана дискриминације и поштовање људских права требало да представљају вредности које се подразумевају, а не да служе као једина одредница. Уколико би опозиција носила искључиви предзнак «грађанска», онда би владајућа партија имала монопол над националним и спољнополитичким темама, што би јој гарантовало континуирану масовну подршку, упркос евидентном раскораку између идеологије и оно што заиста спроводи.

Да би се то избегло и да би опозиција превазишла штетну поделу на «грађанску» и «националну», потребан јој државотворни програм који је у стању да одговори на темељна питања, пробуди успавану енергију, покрене елан за деловање и постави високе критеријуме за вођење јавних политика. Такав програм би подразумевао одређивање циљева спољне и регионалне политике, критеријуме за вођење дијалога за Приштином, национални развојни план, однос према домаћим ресурсима, као и дефинисао референце за вођење културне политике и упристојавање медијске сцене.

Само са таквом државотворном платформом опозиција може да представља озбиљног такмаца новоизабраном председнику и његовој партији. Политичка утакмица мора да се одмакне од ситничавости, на којима опозиција не може да направи одлучујућу предност у односу на власт. Потребно је изместити критику са личних напада на новоизабраног председника, који само доприносе изградњи култа његове личности, на идеолошку и програмску раван. На тој равни би се отвориле теме које би показале суштинску природу ове власти, праве узроке њене међународне подршке, као и оголио њен недостатак било каквих објективних резултата. Тако би се јасније видело да се на њеном челу не налази државник, него технократа вођен искључиво вољом за моћ.