Народно јединство

НАРОДНО ЈЕДИНСТВО

Србија је данас подељено друштво у којем се непрестано подгрева атмосфера међусобног сукобљавања и подела. То се чини са циљем да актуелни систем преживи све критике и евентуалну алтернативу, и настави да ради у интересу уског круга људи.

Уместо очувања таквог система, потребан нам је широк договор у вези са осмишљавањем и спровођењем програма за развојни искорак и изградњу праведнијег друштва. Стварање атмосфере за такав договор и грађење консензуса биће мој приоритет на месту председника Србије.

Зашто је преко потребан договор за промене и изградњу бољег система?

Србија данас заостаје за многим земљама у окружењу, дефинитивно губећи везу са развијеним државама. Прети нам судбина сиромашне европске периферије, лишене капитала, утицаја и ефективног суверенитета, без сопствених ресурса и капитала, која својим грађанима нуди егзистенцију углавном у виду јефтине и обесправљене радне снаге.

Млади и образовани одлазе раскидајући везе с матицом, односећи са собом иновативни, демографски и демократски потенцијал наше земље. Одлазе у богатија, праведнија и уређенија друштва, у којима ће моћи да остваре не само сан о бољој заради или успешнијој каријери него и већу личну и професионалну сигурност.

Ова власт је огрезла у корупцију, а партијско запошљавање је попримило размере епидемије.

Председник не сме бити неми посматрач ових процеса, неко ко се крије иза "мањка овлашћења" и тешке ситуације коју је затекао.

За бољи и достојанственији живот неопходан нам је договор о следећим циљевима:

  • ефикасном систему безбедности
  • владавини права и изградњи снажних институција
  • јасном развојном плану и економској политици
  • савременом образовању
  • cоцијалној правди
  • ефикаснoм здравственом систему
  • очувању идентитета и вођењу активне културне политике и квалитетним медијима
  • другачијем односу државних органа према грађанима.

Косово и Метохија је питање од врхунског националног значаја, у вези с којим је неопходно изградити широк консензус. Као председник, залагаћу се за проналажење одрживих решења за сва отворена питања, укључујући статус Покрајине, кроз дијалог с косовским Албанцима, поштујући Устав Србије и Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

БЕЗБЕДНА ЗЕМЉА БЕЗБЕДНИ ГРАЂАНИ

Одрживу безбедност Србија може достићи само ако постане економски успешна, правно уређена и на владавини права заснована држава. Данас у Србији не постоје основни предуслови за вођење ефикасне безбедносне политике: привреда стагнира, осећај немоћи и резигнација доминира друштвом, нема стратешког промишљања ни планирања, недостаје разумевање актуелних глобалних трендова, а државне институције су све слабије и компромитованије.

Ефикасан систем безбедности мора да штити и државу и грађане. Грађани данас немају поверења у сопствену државу, јер не осећају да апарати силе раде превасходно у њиховом интересу.

Живимо у држави од које грађани зазиру, док она зазире од криминалаца и хулигана.

У недостатку јасне доктрине, као и политичке воље да се ради у јавном интересу, сведоци смо снажне персонализације безбедносне политике Србије и произвољног одлучивања у питањима од значаја за одбрану и сигурност.

Са врха државе учестало се изричу опречне оцене о стању безбедности у Србији: од тврдњи да смо, због наводних врхунских одлика својих апарата силе, веома безбедна земља и извозник безбедности, до оних о личном неповерењу у службе безбедности и јавног признавања немоћи државе пред организованим криминалом и навијачким групама.

У последње време сведоци смо и вештачког подизања међунационалних тензија, искључиво у маркетиншке и политикантске сврхе, чиме се преузима реалан ризик од угрожавања безбедности грађана Србије - што представља врхунску неодговорност и недржавничко понашање.

Истовремено, буџетски издаци за одбрану смањени су у последње четири године, што, имајући у виду међународно и регионално нестабилну ситуацију, угрожава национални интерес.

Финансијска средства намењена за опремање и обуку Војске недопустиво су ниска, а због нерационалне и неефикасне организације надлежног министарства, процентуално високи персонални трошкови служе као оправдање за понижавајуће ниске плате припадника Војске. Ми имамо светлу војну традицију и ниједна генерација политичара не би смела себи да узме за право да је нарушава нити да понижава српску униформу.

Упорно се превиђају, скривају и умањују економски, социјални, демографски, еколошки, информатички и енергетски изазови по безбедност, како грађана тако и државе, који непосредно проистичу из њене дубоке и свеобухватне кризе. Константно тражење "унутрашњег непријатеља" служи партијским и дневнополитичким интересима, а не подизању нивоа безбедности грађана и државе.

У свету који се убрзано мења, Србија мора имати адекватан одговор на спољне безбедносне претње, као и способност да заштити свој суверенитет и територијалну целовитост. Уз традиционалне претње које произлазе из отворених питања, попут статуса Косова и Метохије, Србија мора посебну пажњу посветити неконтролисаним и нерегулисаним миграцијама, као и порасту међународног тероризма и екстремизма.

Будући да је непосредно биран вољом већине грађана, којима је једино и одговоран, председник има политичку и моралну обавезу да националну и индивидуалну безбедност штити као врховно јавно добро.

Као председник, заступаћу став да Србија треба да буде војно неутрална и тражићу од свих државних органа да ова политика буде разрађена и уврштена у све релевантне званичне документе. То са собом повлачи неопходност адекватног инвестирања у одбрану и безбедност.

Залагаћу се за то да буџетски издаци за одбрану буду повећани, што би имало и одређене посредне позитивне ефекте по читаву привреду. Наша наменска индустрија треба да има још већу улогу у изградњи аутономије и независности домаћег програма опремања војске, али и да значајније извози на трећа тржишта.

Као председник, инсистираћу на томе да наша земља има снажне, обучене и модерно опремљене војску, полицију и службе безбедности, над којима су Уставом и законом наложени и остварени демократска цивилна контрола и јавни надзор.

Покренућу израду нове војне доктрине и стратешких докумената у вези са одбраном и безбедношћу, који ће узети у обзир актуелне трендове у регионалном и глобалном оквиру, као и специфичне претње и изазове за Србију.

Као председник, покренућу иницијативу за измену закона са циљем утврђивања стручних критеријума за избор начелника Генералштаба те орочавања његовог мандата, а приликом именовања, постављења и разрешења високих официра стриктно ћу се држати критеријума војне професије.

Као председник Савета за националну безбедност, руководићу се искључиво јавним интересом и нећу дозволити било какву злоупотребу служби безбедности и апарата силе. Савет за националну безбедност биће сазиван редовно, а не спорадично и из маркетиншких разлога, као што је то у последње четири године био случај.

У свету који се убрзано мења, Србија мора имати адекватан одговор на спољне безбедносне претње, као и способност да заштити свој суверенитет и територијалну целовитост. Србија мора посебну пажњу посветити неконтролисаним и нерегулисаним миграцијама, као и порасту међународног тероризма и екстремизма.
 

ДОСТИЖНА ПРАВДА И ПРАВОСУЂЕ СА ИНТЕГРИТЕТОМ

Без владавине права и ефикасног правосуђа не може бити поверења народа у државу, праведног и безбедног друштва, заштите елементарних права, услова за пословање и инвестиције, поверења у Србију на међународном плану нити достојанствених и слободних грађана.

Све промене и реформе у правосуђу протеклих десет и више година спровођене су уз објашњење да ће допринети унапређењу ефикасности и бољем приступу правној заштити већег броја грађана. Испоставило се да су многе од њих дале неодговарајуће резултате, а у неким случајевима чак и супротне од жељених.

У данашњој Србији, која је по Уставу саздана на начелу владавине права, све је мање оних који верују да се то начело поштује.

Свакодневно смо сведоци бројних аномалија које подривају правну државу, попут:

  • неједнаког третмана појединаца пред законом;
  • селективне примене закона;
  • изостанка судског епилога у случајевима са озбиљном криминалном тематиком;
  • злоупотребе институција;
  • спорости и недоступности правде;
  • огромне несразмере између броја ухапшених и броја осуђених;
  • медијски вођених истрага, чији је циљ протеривање критичког мишљења из јавног живота;
  • притисака, директног мешања и покушаја утицања на рад правосуђа;
  • одлагања или опраштања дугова привилегованим појединцима и компанијама, уз истовремено усавршавање начина наплате обавеза најсиромашнијих грађана.

Ради промене система који данас није у стању да обезбеди правду, неопходно је у потпуности еманциповати правосуђе и ослободити га притисака и зависности од извршне власти.

Судство мора бити ефикасније и независније у свом раду. Надлежност над судским буџетом треба да пређе на Високи савет судства.

Тужилаштво мора имати потпуну независност и самосталност у раду. Такође, мора се повећати број заменика јавних тужилаца, јер их је тренутно премало имајући у виду повећан обим посла услед увођења тужилачке истраге.

Адвокатура као самостална и независна правосудна професија мора остати јасно дефинисана уставна категорија. Правда мора бити доступна свима, без обзира на имовинско стање, тако да се мора пронаћи начин да бесплатна правна помоћ буде доступна свим сиромашним грађанима.

Уставни суд мора добити место које заслужује у правном систему сваке озбиљне државе. Он је окосница изградње и очувања правне државе. Нажалост, сведоци смо да се данас често доносе закони и уредбе, који су упитни са аспекта Устава, а да Уставни суд не реагује благовремено. Независност и интегритет Уставног суда зато морају бити осигурани, а предложене судије људи с највишим стручним и етичким квалификацијама.

Посебно питање представљају независне институције које се налазе под нечувеним притиском власти - од ускраћивања финансирања, преко неусвајања извештаја и препорука, до медијске сатанизације. Заштитник грађана, Повереник за информације и заштиту података о личности, Повереник за равноправност, Државна ревизорска институција, Комисија за заштиту конкуренције, Комисија за хартије од вредности, Регулаторно тело за електронске медије и друге институције, по Уставу и закону представљају гаранте правне државе и инструменте против самовоље власти. Оне треба да омогуће заштиту грађана и уређену тржишну утакмицу, као и да оснаже поверење народа у државу.

Посебну пажњу треба посветити борби против криминала, корупције и насиља. Србија је због свог транзитног положаја и слабих институција подручје на којем интензивно делују организоване криминалне групе, на чијем се сузбијању није довољно урадило.

Истовремено, "рат" објављен високој корупцији показао се више као политички маркетинг, него као скуп озбиљних активности на изградњи јачих институција и веће одговорности носилаца власти. Владају двоструки аршини, у зависности од блискости одређених приватних и пословних субјеката центрима моћи. Јавне набавке и тендери велике вредности не спроводе се на фер и независан начин, а партијско запошљавање добија алармантне размере.

Држава такође показује недостатак воље да се обрачуна са хулиганизмом, а политичка и вербална агресија која се константно емитује са врха државе подстиче насиље на свим нивоима у друштву.

Као председник, намеравам да промовишем политику нулте толеранције према криминалу, корупцији, партократији, као и према свима који државу и грађане желе да држе у страху.
 
Посебну пажњу обратићу на процес израде и доношења закона, који мора бити потпуно јаван, уз отворену и стручну дебату.

Недопустиво је да се из легислативног процеса искључују читаве професије, струковне групе, синдикати, пензионери, као и сви други на које одређени закон може да утиче. Начин на који се бирају народни посланици није до те мере репрезентативан да би у процесу доношења закона била изостављена комуникација са грађанима и стручним удружењима.

Обавезујем се зато да ћу потписивати само оне законе који су прошли адекватну јавну и стручну расправу.

КАО ПРЕДСЕДНИК, ОБАВЕЗУЈЕМ СЕ НА СЛЕДЕЋЕ:

  • нећу се мешати у рад правосудних органа у појединачним случајевима
  • пружићу сву подршку еманципацији и независности правосуђа, као и спречавању злоупотреба и притисака власти
  • залагаћу се за сваку законску реформу која ојачава независност и интегритет Уставног суда, а за судије Уставног суда предлагаћу искључиво појединце од највећег професионалног и моралног интегритета
  • борићу се за адекватно финансирање, независност, аутономију, слободан рад и уважавање независних институција
  • инсистираћу на борби против организованог криминала, корупције, хулиганизма и насиља

РАЗВОЈ И СТВАРАЊE НОВИХ РАДНИХ МЕСТА

У Србији се данас тешко живи упркос чињеници да поседује значајне материјалне и људске ресурсе, индустријску базу, као и повољан географски положај. Распрострањени су сиромаштво и незапосленост, а рекордан број младих људи одлази из земље.

Незапосленост данас представља један од највећих друштвених изазова у Србији. Редован и адекватно плаћен посао представља један од кључних предуслова за очување достојанства, интегритета и независности грађана. Мој апсолутни приоритет биће стварање услова за запошљавање људи у Србији, што актуелна економска политика не омогућава.

Нажалост, променама методологије, објављивањем непотпуних и непоузданих података, као и другим механизмима, прави број незапослених у Србији се прикрива. Доминантан механизам запошљавања данас је партијско запошљавање, што урушава преостале стубове економије и друштва. Иако је економски раст симболичан и нема битнијег пораста броја запослених, незапосленост се наводно смањује - проценат незапослених данас се реално смањује, нажалост, једино кроз масовни одлазак радно способних из земље.
 
Неодложан приоритет мора бити стварање већег броја радних места. Као председник, предложићу покретање јавних радова за изградњу путне, робне, водопривредне и комуналне инфраструктуре, на којима ће се запослити десетине хиљада наших људи.

Исто тако, инсистираћу на реиндустријализацији земље, без које нема дугорочног и одрживог стварања нових радних места. Она ће подразумевати како ревитализацију постојећих капацитета и бивших гиганата, тако и развој нових привредних грана базираних на знању, иновацијама и савременим технологијама.

Србија има индустријску основу и велике производне системе које је могуће покренути - уколико држава има план и уколико се нађу стратешки партнери. Нова радна места створиће се и отварањем заборављених или до сада недоступних тржишта, као и привлачењем великих мултинационалних компанија. Председник с међународним контактима може одиграти велику улогу у овим областима.

Србија има велике потенцијале у бројним привредним гранама, пре свега, у пољопривреди, затим у прехрамбеној, прерађивачкој, дрвној, машинској, фармацеутској и грађевинској индустрији, енергетском сектору и информационим технологијама. У свим овим областима стагнирамо, а можемо створити десетине хиљада нових радних места. Нова економска политика зато мора имати за приоритет ревитализацију ових грана, уместо да се искључиво своди на дотеривање макроекономских параметара и испуњавање инструкција ММФ-а. Председник мора допринети лакшем приступу међународном капиталу, технологијама и тржиштима.

Велики проблем у погледу већег запошљавања јесте и партократија, јер наши грађани не могу добити посао у јавном сектору или на јавним набавкама ако нису блиски актуелној власти. Као председник, томе ћу се најоштрије супротставити.

Тај нови развојни циклус мора укључивати и мере активне политике запошљавања младих, програме подстицања предузетништва и самозапошљавања, као и олакшице за запошљавање старијих од 50 година. Сузбијање незапослености мора бити апсолутни приоритет свих државних органа и нивоа власти.

Неопходна нам је зато нова економска политика, која ће омогућити покретање нових послова, подстицати иновативност и стварати додатну вредност да бисмо могли да се развијамо и отварамо нова радна места. Ако се економска политика своди искључиво на "стезање каиша" онима који ионако немају довољно - неће бити развоја и радних места, а камоли штедње.

Србија данас стагнира у готово сваком погледу. Ниво инвестирања је низак, иако имамо све предуслове да будемо трговинско чвориште Југоисточне Европе. Немамо јасну развојну визију ни квалитетно планирање на средњи и дужи рок. Србија данас економски заостаје за већином земаља у региону. Јавни дуг Србије у протекле четири године значајно је порастао, док бруто домаћи производ (БДП) бележи тек симболичан раст, који не може довести до осетно бољег живота и веће запослености грађана.

Креатори актуелне економске политике арогантно одбацују сваку критику садашњег економског модела и квалитетну јавну расправу о овој теми кључној за будућност.

Ако Србија у наредном периоду настави да се развија пузајућим стопама раста, требаће нам око три деценије да удвостручимо садашњи БДП по становнику. Тако нећемо стићи никога, јер је размак велики, а други не стоје. Напротив, већина иде напред брже од нас. Такав тренд морамо да преокренемо.

Србија може и мора брже и боље. Након деценија патње, стагнације и одрицања, заслужујемо више.

Земљу морамо што пре извести на динамичну развојну путању с темпом од преко пет одсто одрживог годишњег раста, да бисмо за нешто више од једне деценије удвостручили свој национални доходак и почели да стижемо развијеније земље. Такав убрзани раст није циљ сам по себи, већ представља материјалну основу за бржи пораст запошљавања, елиминацију сиромаштва и бољи живот грађана.

Суштински развојни циљеви, попут пораста животног и друштвеног стандарда, не остварују се аутоматски, искључиво на основу слободног деловања сила тржишта. Зато нам је неопходна промишљена и кохерентна развојна политика.

Као председник, залагаћу се за развојну политку која подразумева веће и циљане јавне инвестиције у инфраструктуру, подршку пољопривреди, повећање енергетске ефикасности и интензивнију употребу обновљивих ресурса, реформу јавног сектора, уравнотежен регионални развој, реиндустријализацију земље, као и ревитализацију државне имовине.

Три основне полуге за скоковит развој Србије морају бити:

  • веће јавне и приватне инвестиције
  • повећање извоза роба и услуга кроз отварање нових тржишта
  • омогућавање веће личне потрошње

Главне препреке бржем расту инвестиција јесу:

  • неповерење домаћих привредника и представника страног капитала у стабилност и предвидивост правно-институционалног оквира за пословање;
  • висока пореска и парафискална оптерећења на рад и запошљавање, као и велики број обавеза фирми за плаћање држави;
  • непостојање јасног развојног плана и анализе целисходности за јавне инвестиције.

Као председник, залагаћу се за укидање свих дискриминаторских одредби на тржишту и подједнак третман домаћих и страних инвеститора. Без домаће акумулације и инвестиција нема напретка.

Залагаћу се за то да се директне субвенције страним инвеститорима замене улагањем државе у регионалну и локалну инфраструктуру. На тај начин субвенција би била посредна, а изграђена инфраструктура остала као опште добро од којег би сви имали користи. Директне субвенције треба омогућити једино у случајевима када инвеститор доноси нове технологије или директно учествује у стратешкој реиндустријализацији земље.

Подржаћу оснивање Националне инвестиционе банке (НИБ), која би заменила Фонд за развој и Развојну агенцију Србије, легло непотизма и партократије. НИБ би била основана посебним законом и не би вршила функцију пословне банке, већ би директно финансирала инфраструктурне пројекте, а само преко комерцијалних банака и пројекте у приватном сектору.

Као председник, бићу снажан заговорник јавно-приватног партнерства за велике капиталне пројекте у нашој земљи. Такви уговори морају бити транспарентни - без клаузуле о тајности.

Велике инвестиције се не смеју уговарати без претходне студије о друштвено-економској користи. Најава стављања ауто-пута Ниш-Тирана на врх листе приоритета јесте пример како не треба радити.

Србија мора да искористи компаративне предности у приступу растућим, традиционалним тржиштима, што данас није случај. Наша земља, на пример, у Кину извози робу у вредности од свега двадесетак милиона евра годишње, а не користи довољно ни програм сарадње Кине са шеснаест земаља Централне и Источне Европе. Активан председник, с међународним контактима и познавањем света, мора да одигра важну улогу у промоцији српске привреде у свету.

За бржи привредни раст нису потребне само веће инвестиције и извоз. Привредни раст подстиче и већа лична потрошња, већа тражња за трајним и потрошним добрима која се производе у земљи. Зато су потребна нова и боље плаћена радна места, адекватне зараде у јавном сектору и довођење пензија на прихватљив ниво.

Ово нису само битни развојни циљеви, већ и важни фактори привредног раста. Зато треба напустити политику неселективног умањења плата и пензија, и преузети одговорност да се решења за стабилизацију јавних финансија пронађу на местима на којима су проблеми и настали - у нереформисаном јавном сектору. Професионализација и корпоративизација јавних предузећа јесте неопходна мера у том смислу.

Равномеран развој свих делова земље кључан је предуслов за давање подједнаке шансе свим нашим грађанима за напредак и успех. Такав модел развоја био би дугорочно одржив, смањио би сиромаштво, променио негативан демографски тренд и обуздао миграциони притисак на велике урбане центре, попут Београда, Новог Сада и Ниша. Држава мора да стимулише изградњу регионалне и локалне инфраструктуре и капиларних путева, као и да подстиче привредну активност у унутрашњости, ако желимо да спречимо потпуно опустошење појединих крајева Србије. Морамо да покренемо запостављене крајеве наше земље и да у већој мери искористимо њихове бројне потенцијале у пољопривреди, туризму или индустрији, како би се ослободили статуса неразвијених, девастираних општина, а њихово становништво избегло опасност од апсолутног сиромаштва.

Захваљујући значајним неискоришћеним ресурсима, пољопривреда у Србији има највећи потенцијал за раст. Међутим, уместо развоја и модернизације, рурални делови наше земље суочени су са стагнацијом и депопулацијом. Нема општег регистра пољопривредног земљишта, власничка структура је нејасна, а сваке године готово пола милиона хектара остане необрађено. Већина пољопривредних газдинстава у лошем је положају, док пољопривредници нису адекватно покривени социјалним услугама. Пољопривреду у Србији данас карактеришу релативно ниске откупне цене, умањење субвенција, слаба заштита од нелојалног увоза, финансијска неликвидност, слаба информисаност пољопривредника, неразвијен систем наводњавања те одсуство јасне државне стратегије.

Зато ћу се залагати за усвајање и имплементацију савремене политике руралног развоја, која ће бити у функцији унапређења радних и социјалних услова живота на селу, са посебним нагласком на породичним пољопривредним газдинствима. Иницираћу јавну дебату о оснивању аграрног инвестиционог фонда за капитална улагања у пољопривреду - наводњавање, заштиту од поплава и слично.

Потребно је донети додатне мере за подстицање органске пољопривреде. Залагаћу се за враћање субвенција по хектару на ниво из 2012. године, под условом да се земља активно обрађује. Иницираћу доношење закона о подршци пољопривредним задругама, којим би задругарство било подстакнуто од државе и локалне самоуправе. Неопходно је домаћу пољопривредну производњу заштитити нецаринским мерама од субвенционисаних пољопривредних производа које извози Европска унија. Заложићу се за то да се онемогући продаја пољопривредног земљишта странцима, као и њено давање у закуп мимо тендера и устаљених процедура.

Једно од најважнијих питања опстанка и развоја наше привреде у 21. веку јесте и питање енергетске безбедности и ефикасности. Лоше управљање енергетским системом представља велику препреку развоју Србије, као и један од извора сиромаштва. Србија данас бележи најнижи степен енергетске ефикасности у Европи. Трошимо четири пута више енергије по јединици друштвеног производа од просека у земљама ЕУ. Наш енергетски сектор одликује велика инерција - практично је препуштен сам себи, троши се и урушава. Грађани имају привид да је све у реду, јер експлоатишемо систем који су пре четрдесет година изградили и уредили они који су мислили на енергетску будућност земље. То наследство је на измаку.

Елиминисање корупције, јавашлука и партијских кадрова из енергетског сектора мора бити неодложан задатак.

Зато је Србији неопходна дугорочна стратегија за енергетику, која укључује повећање ефикасности система, укључивање обновљивих извора енергије и јачање улоге Србије на регионалном тржишту. Залагаћу се за инвестирање у "Електропривреду Србије" (ЕПС), за њену корпоративизацију и професионализацију.

ЕПС не треба приватизовати јер се ради о једном од најважнијих националних ресурса.

Србија не може успети без слободног, иновативног и растућег приватног сектора, те ћу се залагати за смањење бирократије, поједностављење прописа и нижа пореска оптерећења на рад и запошљавање. Истовремено, потребна нам је ефикасна и компетентна државна управа, која мора бити реформисана у складу с новом развојном политиком, као и објективном анализом учинка и потреба - а не кроз неселективно отпуштање или природни одлив људи из државне администрације.

Имајући у виду све ове проблеме и изазове, потребан нам је нови друштвени договор о програму развоја, чије ће остварење бити у интересу целокупног друштва. Србији је потребан председник који може да буде стожер постизања таквог договора, са ауторитетом да на том задатку окупи стручњаке, интелектуалце, чиновнике, научнике, привреднике и синдикате.
 

ЗНАЊЕ JE ПРЕДУСЛОВ УСПЕХА ПОЈЕДИНЦА И ДРЖАВЕ

Просвета је данас у Србији девалвирана, понижена и маргинализована. Прећутним одобравањем праксе куповине диплома и звања, некритичким акредитовањем приватних факултета и смањивањем плата просветним радницима, грађанима се шаље сигнал да знање није кључна вредност, као и да труд, рад и објективна заслуга нису врлине које ће бити адекватно награђене.

Један од мојих важних задатака биће да као председник подстакнем и подржим процесе који ће од земље звања, Србију претворити у земљу знања.

Захтеваћу кажњавање праксе куповине диплома и звања и залагаћу се за преиспитивање процеса акредитовања приватних факултета.

Наставницима и професорима треба да се врате достојанство и ауторитет, а ученицима и студентима омогући да стекну знање од којег могу успешно да се формирају као самостални грађани и зарађују за пристојан живот.

Србија се данас суочава с бројним системским проблемима у области образовања. Рано образовање је препуштено сиромашним локалним самоуправама, средње образовање није обавезно и притом је застарело, док се стандарди у високом образовању непрестано спуштају.

Образовање је врхунско јавно добро, које мора бити квалитетно и доступно свима. Просвета треба да испуњава следеће фундаменталне циљеве:

  • образовање долазећих нараштаја, кадрих да се еманципују и слободно остварују своје животне циљеве, независних и самосталних, отпорних на демагогију, свесних својих талената, знања и способности, кадрих да утичу на своје непосредно окружење и друштво у целини;
  • едукација образовних профила у складу са савременим технолошким трендовима и развојним потребама друштва.

Подизање нивоа образованости нације, отворене за нова стручна и научна знања, са развијеним културним потребама и изграђеним етичким вредностима, задатак је који не трпи одлагање, одсуство воље или правдање недостатком новца. Због тога је обавеза државе да непрестано улаже у просвету и да је развија, од предшколског и школског, преко средњошколског до факултетског нивоа.

Будући да образовни систем формира целокупно друштво и представља кључни фактор од којег зависи успех нације у садашњем и будућем времену, залагаћу се, као председник Србије, за повећање издвајања за образовање, укључујући и адекватне зараде просветних радника.

Подржаваћу несметано функционисање и примену највиших професионалних и вредносних критеријума у раду Националног просветног савета, Савета за високо образовање, Акредитационе комисије, Конференције универзитета Србије и других стручних тела.

Уверен сам да образовни систем треба ставити и у функцију афирмисања спољнополитичке позиције земље. Као министар спољних послова, у току свог мандата покренуо сам програм „Свет у Србији“, који је студентима из несврстаних земаља омогућио образовање на српским универзитетима. Одлучан сам у намери да сличне иницијативе наставим и у будућности, чинећи српске универзитете местом где ће бити школоване нове генерације наших будућих пријатеља у свету.

О квалитету образовног система може се судити и по резултатима које дају његови најбољи кадрови. Србија зато мора водити рачуна о својим најталентованијим и најуспешнијим појединцима и константно их подстицати. Као председник, залагаћу се за оснивање посебног фонда за стипендирање најбољих ученика и студената ради дошколовања на престижним међународним универзитетима, са обавезом да се врате у домовину.

Такође, искористићу своје искуство и утицај да окупим привреднике у земљи и свету са идејом да пруже подршку нашим најталентованијим младим људима. Залагаћу се за додељивање дела тих стипендија нашим ђацима са Косова и Метохије, којима треба пружити посебну подршку имајући у виду тешке услове у којима живе и уче.

 

Инсистираћу на доношењу дугорочне стратегије образовања, која ће бити у складу с потребама развоја Србије, савременим светским стандардима, али и њеном славном традицијом.

ЗДРАВЉЕ НАЦИЈЕ JE НАЈВАЖНИЈЕ ЈАВНО ДОБРО

Здравље је најважније јавно добро, коме ништа друго не може бити претпостављено. Као председник, намеравам да покренем широку јавну расправу о свеобухватној реформи здравственог система.
 
Систем здравствене заштите не треба посматрати као облик потрошње, већ као круцијалну инвестицију која је основ сваког друштвеног опстанка и развоја.

Право на здравствену заштиту традиционално се сматра једним од основних људских права и дужност је државе да својим грађанима то и обезбеди.

Систем здравствене заштите у нашој земљи већ дуги низ година суочава се с бројним проблемима. Са мање од 300 евра издвајања по глави становника, данас је готово на ивици колапса.

Потпуна зависност од политике, системска корупција, неодговарајуће законодавство и недовољно финансирање довели су до тога да здравственим системом у Србији нико није задовољан.

Пацијенти су незадовољни јер здравствене услуге добијају са закашњењем, често неадекватног квалитета и пружене у врло лошим условима. Медицинско особље је незадовољно јер је преоптерећено, ради у лошем радном амбијенту, са застарелом опремом и са примањима која нису довољна за достојанствен живот, због чега у све већем броју напушта земљу.

Власт у изборној години најављује улагања у здравство, између осталог, помиње се коначно активирање кредита Европске инвестиционе банке добијеног још 2008. године, али све што (ни)је урађено у последње четири године, показује да је ова витална грана била грубо запостављена, злоупотребљена и нестручно вођена. Нема кохерентног плана за капитална улагања, реформу здравственог система и унапређење здравствене заштите. У области здравства актуелна власт се показала потпуно некредибилном и сва њена обећања треба посматрати кроз ту призму.

Много је разлога за хитне промене у нашем здравственом систему. Међу њима су: неефикасност, лоша организација, неадекватан квалитет пружених услуга, проблематична расподела финансијских средстава по нивоима здравствене заштите, анахрона законска регулатива, непостојање адекватног информационог система и, с тим у вези, праћења и контроле квалитета услуга и потрошње. Посебно је забрињавајуће стање у погледу превенције која је готово потпуно запостављена, па је смртност од болести са могућношћу раног откривања и успешног лечења изузетно висока.

Суштина неопходних промена јесте успостављање таквог модела који ће у постојећим условима обезбедити адекватну и потпуну здравствену заштиту свих грађана, и очување и унапређење здравља становништва користећи светска искуства.

Морамо успоставити систем у којем се свим грађанима обезбеђује ефикасна, равноправна и лако доступна здравствена заштита, да би се продужио животни век и повећао квалитет живота. Здравственим радницима се мора обезбедити рад у нормалним условима и уз адекватна примања.

Као председник, покренућу широк друштвени фронт за спровођење здравствене политике чији су основни циљеви:

  • унапређење квалитета и ефикасности здравствене заштите, равноправно доступне свим грађанима;
  • рационализација мреже здравствених установа и унапређење регионалне организације система здравствене заштите;
  • постављање пацијента у центар система, уз пуно уважавање његових потреба, права и достојанства;
  • стварање услова за нову популациону политику усмерену на обнављање становништва;
  • омогућавање праћења нових технологија и примене нових лекова и медицинских средстава;
  • подизање свести о значају здравог живота, превентивне медицине и раног откривања болести;
  • финансијска стабилност система и стварање услова за његово унапређење;
  • креирање савременог информационог система ради веће ефикасности и адекватнијег праћења продуктивности и квалитета рада.

Промене за које се залажем обезбедиће услове за:

  • јачање примарне и превентивне здравствене заштите;
  • унапређење регионалне организације система здравствене заштите;
  • редефинисање система здравственог осигурања уз проналажење нових извора финансирања;
  • интеграцију приватног сектора у јавни здравствени систем;
  • стварање законских и других услова за пројекте јавно-приватног партнерства у здравству;
  • адекватна улагања у здравствену инфраструктуру и модернизацију наших болница и клиничких центара;
  • рационално вођење кадровских ресурса кроз политику образовања и адекватнију континуирану едукацију здравствених радника;
  • стандардизацију дијагностичких и терапијских процедура кроз водиче добре клиничке праксе и фармакотерапијске протоколе базиране на научним доказима;
  • развој здравственог туризма.

Главни носиоци здравствене заштите треба да буду институције примарне заштите, јер је то много јефтиније у односу на све остало. Јачањем превентивне и примарне здравствене заштите решава се већина проблема на основном нивоу, уз истовремено смањење оболевања становништва кроз примену превентивних мера. Домови здравља морају имати довољан број лекара, а пацијентима мора бити омогућено да се са обавезним државним осигурањем лече и у приватним амбулантама. Институт породичног лекара треба вратити у праксу.

Евидентно је да постоји раскорак између утврђених права из здравственог осигурања и финансијских могућности за испуњење очекивања осигураника. Овај раскорак у будућности ће бити све већи, због чега морају бити пронађени алтернативни извори финансирања који подразумевају: одвајање додатних буџетских средстава, средства добијена из приватних фондова здравственог осигурања и средства из здравственог туризма.

Нужне уштеде у систему здравства треба остварити и кроз развој домаће фармацеутске индустрије, посебно производње генеричких лекова који имају и значајан извозни потенцијал.

У развоју здравственог туризма треба остварити сарадњу с нашом дијаспором, која има велико поверење у неке од наших здравствених институција, пошто су још увек у стању да пруже квалитетну услугу по нижој цени у односу на иностранство. Извесно је да би фондови здравственог осигурања у земљама са значајном српском дијаспором прихватили да направе обострано повољне уговоре за лечење наших грађана из дијаспоре у Србији.

Међутим, чак ни најефикаснији здравствени систем не може подмирити потребе страновништва ако јавно здравље не постане приоритет државе на свим нивоима и у свим областима.

Неприхватљиво је да становници многих градова Србије данас немају воду за пиће и елементарну санитарну инфраструктуру, да постоји преко четири хиљаде дивљих депонија, бројна јаловишта, као и да је загађење ваздуха на бројним тачкама наше територије међу највећим у Европи.

Нема тог циља нити интереса који може да оправда нарушавање здравља наших људи и наше деце. Развој привреде и друштвене активности зато морају бити засновани на принципима одрживог развоја и заштите животне средине. Основни мото мог ангажовања као председника зато ће бити: Здравље у центру свих државних политика и здравље доступно свима.

СОЦИЈАЛНА ПРАВДА - ЦИЉ ОКО КОЈЕГ НЕМА КОМПРОМИСА

У данашњој Србији распрострањени су сиромаштво, неједнакост и несигурност. Појединци и породице највећим делом препуштени су сами себи, а неизграђене и нејаке институције социјалне сигурности више су на удару сталних мера штедње него промишљених реформи.

Незапосленима се не помаже да преживе, унапреде своја знања и вештине, као ни да се запосле. Социјална давања су минимална, а пензије се смањују.

Систем не омогућава својим грађанима да уштеде за сопствену сигурност, јер су зараде прениске.

Време је да коначно започнемо изградњу нове социјалне државе у којој ће расцепкани сектори и одвојени мандати, али и недостатак средстава, престати да буду алиби за лоше стање.

Социјална држава не постоји само у најразвијенијим друштвима нити нужно подразумева велика и неодржива издвајања.

Социјална држава постоји ако:

  • остварујемо минимум социјалне сигурности и ван радног односа, у време када је глобализација наметнула флексибилна тржишта радне снаге;
  • улажемо у складу са добро одмереним приоритетима, на рационалан и ефикасан начин;
  • нисмо приморани да тражимо "везу", да потплаћујемо или да одустајемо од покушаја да остваримо своја права;
  • у њој не раде само партијски подобни, послушни или заплашени јавни службеници.

 
Није истина да немамо услова и средстава да обновимо социјалну државу - прави проблем представљају незнање, небрига и непостојање политичке воље да се држава гради на социјалној правди, као и да се подрже они којима је то најпотребније.

Као председник, залагаћу се за увођење универзалне социјалне заштите.

Подржаћу свом снагом остварење визије социјалне државе у Србији, која подразумева чврсто испреплетену мрежу социјалне сигурности. Такву мрежу чинили би:

  • социјална помоћ за немоћне и тренутно незапослене, од које може да се преживи;
  • активне мере запошљавања, усмерене не само на смањење броја незапослених, већ и на оне који неоправдано дуго раде на привремено-повременим пословима или "на црно" - у зони сиве економије;
  • пристојне и одрживе пензије;
  • подршка за особе са инвалидитетом, нарочито у остварењу њихових социјално-економских права и приступачности физичког окружења;
  • подршка за ратне ветеране и ратне војне инвалиде, за које је неопходно донети нови закон о правима бораца;
  • адекватни дечји додаци;
  • бесплатне интегрисане услуге за децу и младе који су угрожени.

Као председник, захтеваћу укидање закона из 2014. године којим су смањене пензије.

Овим законом није угрожено само мирно уживање стечених имовинских права већ и достигнут ниво људских права. Прекршена је и Европска социјална повеља, коју смо ратификовали и која обавезује државу потписницу да свој систем социјалног осигурања одржава и постепено подиже на виши ниво. У Србији се данас не посвећује довољно пажње старим људима, који су у неким аспектима постали практично грађани другог реда. Као и смањивање пензија, опште снижавање нивоа социјалне бриге за наше старије суграђане апсолутно је неприхватљиво. Куповна моћ пензионера додатно ће се смањити ове године, будући да је планирана корекција износа пензија нижа од пројектоване инфлације.

Најдраматичнији показатељ опадања квалитета живота, стагнације економије, растакања социјалне државе и мањка вере у будућност јесте демографски тренд Србије. Због негативног природног прираштаја наша земља сваке године губи више од 35.000 становника, при чему је 2015. била рекордна - ту се не рачунају они који емигрирају. Читави крајеви Србије су пусти, а према предвиђањима Уједињених нација, уколико се нешто не предузме, до 2060. године биће нас два милиона мање. Мој програм за развијену државу и праведно друштво у функцији је преокретања овог погубног демографског тренда.

Као председник, залагаћу се и за активну популациону политику, која подразумева већу помоћ породици, нарочито мајкама, као и брачним паровима који не могу да добију децу природним путем.

 

Подржаваћу, између осталог, увећање родитељског додатка за прво и друго дете, увођење пензија за мајке с троје деце, проширење круга жена с правом на породиљску надокнаду, као и поновно увођење повраћаја ПДВ-а на храну и опрему за бебе.

КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД

Положај културе у Србији добро осликава суноврат вредности у нашем друштву. Тај суноврат није спонтан, већ је последица свесног запостављања у овој сфери, са циљем да се дође до лаке зараде, а код грађана умањи свест о друштвеној реалности.

Немогуће је извршити темељну промену система о којој говоримо, уколико се не одупремо садашњој владавини простоте и агресивне пропаганде у нашем јавном простору.

За разлику од Србије, у Европи тренутно постоји супротан тренд: све више пажње се поклања култури и културном наслеђу, ради очувања идентитета и националног достојанства. Народи без идентитета и достојанства ризикују да у преломним историјским тренуцима остану збуњени, немоћни да формулишу праве циљеве и неспремни да се издигну изнад личног егоизма појединаца.

Као председник Србије заложићу се за активну културну политику, којом би била оживљена свест о аутентичним вредностима наше културне традиције и оне биле учињене доступним сваком грађанину.

Схваћена на овакав начин, културна политика је један од кључних задатака који стоје пред државом и њеним институцијама. Циљеви такве културне политике, између осталог, били би и што бржи завршетак Великог речника српског језика, затим дигитализација српског културног наслеђа, отварање нових поставки у Народном музеју и Музеју савремене уметности, подршка оснивању културних установа широм Србије, као и заштита средњовековног наслеђа, а посебно наших споменика културе на Косову и Метохији.

Србија има своју културу и своју традицију - не мора, дакле, да их измишља, но потребно их је приближити нашим грађанима, и на разумљив и модеран начин представити свету.

Културна политика такође треба да има кључну улогу у повезивању Срба у региону, као и у оживљавању веза наше дијаспоре с матицом. Србија која поштује себе и сопствени идентитет, има услова да постане културни Пијемонт за Србе у региону и у расејању.

Као председник, подржаћу оснивање нових студија српског језика и културе у иностранству. Путем наше дипломатске мреже морамо унапредити могућности учења српског језика у свету те организовати летње школе у земљи, уз максималну подршку надлежних институција.

Посебан и значајан део наше културне реалности представљају медији. Они традиционални под ударом економске кризе претрпели су бројне промене. Нови медији, пре свега, дигитални, променили су начин информисања и обезбедили глобалну доступност информацијама у реалном времену. Стиче се утисак да се Србија у тим променама није снашла. Систем укидања државног финансирања у медијима није до краја спроведен, а многи локални медији су угашени или претворени у партијске. Упоредо с тим као друштво изложени смо агресивној пропаганди усмереној на улепшавање стварности и изградњу култа личности.

Фаворизовањем таквог система информисања, уз објективне проблеме економске природе, из медија се истерују они који држе до професионалне етике и стандарда. Таква пракса мора да престане.

Држава мора обезбедити јавним сервисима стабилне изворе финансирања, учинити их независним од власти и способним за тржишно функционисање.

Поштовање елементарних стандарда професије не сме да зависи од власничке структуре, а држава кроз своју регулаторну и надзорну функцију мора да омогући квалитетно информисање и образовање. Као председник, увек ћу штитити право медија да коментаришу све догађаје, али на основу чињеница.

Србија има своју културу и своју традицију - не мора, дакле, да их измишља, но потребно их је приближити нашим грађанима, и на разумљив и модеран начин представити свету.