Јовановић за Политику: Кључни задатак наше генерације

Текст је објављен у штампаном издању листа Политика, 31. јула 2017. године.

 

Свакодневно се срећемо са лавином ружних ствари у нашој земљи, од штрајкова радника, протеста сељака, до оног најгорег - убистава и самоубистава. Уколико би морали да нађемо једну заједничку реч која баца светло на узроке свих ових недаћа, та реч би морала да буде - немаштина. Немаштина се пузајући и без паузе шири по свим порама нашег друштва, нечујно и злокобно, тако да можемо говорити о правој епидемији. 

Ово није чланак о бројкама, мада оне поткрепљују поменуто: више од два и по милиона људи живи у сиромаштву, са месечним приходима испод 15 хиљада динара. Просечна плата квалификованог спрског радника је непуних 30 хиљада. Преко 100 хиљада формално запослених на неодређено - не прима плату. Код страних инвеститора, само мали број радника има уговор на неодређено време. Бројке би биле још поразније да значајан број суграђана своју егзистенцију не обезбеђује ван граница наше земље, од словачких ораница до немачких болница. 

Сиромаштво нас тера да дижемо руку једни на друге. Да поступамо и гласамо како нам други кажу. Да правимо изборе којима се углавном не поносимо. Да се одричемо ствари за које смо мислили да нам цивилизацијски припадају. Да будемо оно што нисмо желели да постанемо. У таквој атмосфери, где се ствари раде у изнудици, односно у циљу голог преживљавања, не може функционисати демократија, нити цветати друштвени живот. Не може се водити озбиљан дијалог, нити планирати будућност. 

Зато је примарни задатак наше генерације искорењивање сиромаштва и подизање квалитета живота у Србији на ниво који постоји у окружењу, а потенцијално и у централној Европи. Сиромаштво у Србији је победиво. Постоје четири узрока немаштине која дави наш народ и сви они се могу елиминисати државном интервенцијом, уколико постоји знање и воље. 

Први узрок је физичка затвореност Србије. Нисмо довољно улагали у речни и железнички саобраћај, него је лакше било сећи врпце на економски неисплативим путевима, на којима се приватни интереси намирују кроз експропријацију и «уграђивање» у сваки асфалтни метар. Град Београд, на пример, према садашњем урбанистичком плану, уопште не предвиђа речну луку, а некад се развијао захваљујући њој. 

На пример, Фијат компензује увећане транспортне трошкове, услед распада железнице, тако што исплаћује ниске зараде радницима и не уплаћује дивиденде држави. Много би било исплативије за све да држава страним инвеститорима изгради неопходну инфраструктуру, коју иначе могу сви грађани да користе и која остаје нама у власништву, него што им исплаћује директне субвенције и крије уговоре.

Други узрок беде је енергетска неефикасност у Србији. Код нас преовлађује уверење да економски раст захтева повећање потрошње енергије, док је у успешним земљама та веза раскинута. Даље, наши највећи градови се греју на гас, а постоје много јефтиније алтернативе. У Београду је могуће преполовити рачуне за грејање. Највећи део електричне енергије добијамо из лигнита, на неефикасан начин, уз велико екстерно загађење. Не користимо обновљиве ресурсе којих имамо у обиљу. Све то доприноси енергетском сиромаштву: кад грејање и струју плаћамо прекомерно, мање средстава остаје на располагању за друге ствари. 

Трећи разлог је рђава јавна управа и лоше газдовање над јавним ресурсима. Најбољи пример је ЕПС, наше највеће и најважније предузеће, које захваљујући партијским намештеницима сваке године губи реалну вредност. Има много других погубних примера, попут пуштање низ воду Трепче, давање аеродрома Београд у концесију без иједног економског разлога, финансирање аутопута до Драча иако је превоз железницом много јефтинији, и тако даље. Све ово би се дало лако и брзо исправити, уколико би постојала политичка воља и мало здравог разума.

Четврти разлог је погубно актуелно схватање да Србија треба да буде земља јефтине радне снаге и да је то наша компаративна предност. Та логика нас директно закуцава у сиромаштво и обесхрабрује нас да размишљамо о алтернативним стратегијама. Србији треба управо супротан приступ, да привлачи инвестиције са високом додатом вредношћу и већом сложеношћу посла. Наш узор треба да буду државе попут Ирске, Чешке и Израела, а не Бангладеш. 

Од актуелне управљачка елите се не може очекивати да предузме ове мере, јер нити имају темељно разумевање ствари, нити имају мотив да то раде. Народом се лакше манипулише и управља уколико је он заокупљен егзистенцијалним бригама и нема снаге да се супротставља чак ни оном систему за који верује да га окива у немаштини. Зато овоме нећемо ћути позиве на «унутрашњи дијалог».

Ове мере зато морају бити костур програма опозиције, уколико заиста жели да буде препозната као алтернатива постојећем и да промени систем који више не производи никакву додатну вредност и замрзава стање на ниском степену животног стандарда и јавних услуга. Заједнички наступ опозиције на овим основама је платформа коју би људи препознали као доказ сазревања и одговорног патриотског понашања.

 

Скраћени линк:
http://goo.gl/dk4Jms